© Alle Rechte liegen bei der Matica hrvatska für das Ruhrgebiet e.V. 2012
Literatur Matica hrvatska  für das Ruhrgebiet
MIROSLAV KRLEŽA
Startseite Neues Galerie Veranstaltungen Über uns Kontakt Literatur Musik Kunst Geschichte
O LJUDSKOJ GLUPOSTI , odlomak iz romana “Na rubu pameti” Noću, u intimnom, poluglasnom razgovoru sa samim sobom, nikako ne mogu zapravo logički opravdati zašto se u posljednje vrijeme toliko uzrujavam zbog ljudske gluposti. Kad bi tuđa glupost bila neugodna kao naša vlastita zubobolja, to bi se još moglo objasniti: gnjili zubi truju raspoloženje, od zubobolje ne može se spavati. Ali ovako? - Kako "ovako"? - Pa ovako: sve je u životu podređeno dubljim zakonima prirode što ih nauka u posljednje vrijeme zove "prirodnim zakonima": zašto, na primjer, buterbrot pada uvijek na onu stranu koja je namazana maslacem a nikada obratno? Slučaj? Ne! Zakon. Svemirski zakon. Ili: zašto se dim lokomotive povija uvijek na onu stranu na kojoj čovjek promatra krajinu iz jurećeg voza? To su, vidite, pitanja na koja nema odgovora, jer su to problemi sasvim nejasni, čak - moglo bi se reći - i neobjašnjivi, a ljudska je pamet tugaljivo bespomoćna, pak ako se netko uzrujava zbog ljudske gluposti, ne će biti ni sam baš pretjerano nadaren umom. Ne treba spadati među surove, polupismene "mislioce" koji "misle" da je pojam kiše materijalističkiji od pojma o bogu, pa kad velevažno, čak - moglo bi se reći - patetično izjavljuju da je kiša naprosto kiša, to jest da kiša nije ništa drugo nego to što jest, to jest - "kiša", to jest da je kiša "prirodna pojava" a nije nikakva božja kiša, onda se od tog slobodoumnog kokodakanja ne može više progovoriti ni jedna mudra riječ, kao da je tim prebacivanjem kiše u red "prirodnih pojava" riješeno posljednje otvoreno pitanje ljudske misli od prve kiše do danas. Izvolite vi ovakvom jednom "slobodnom misliocu" izjaviti da vam pojam deteologizirane kiše nije baš sasvim jasan, i da vi lično baš ne vjerujete da su nebeske vodovodne naprave božanskog podrijetla, ali da vam je šetnja po kiši u svakom slučaju milija od ispraznog nadmudrivanja, taj će vas gospodin inkvizitor zaklati u ime "slobodne misli", kao što vas je klao jučer u ime bilo kakvog drugog imperativa: ako ste sumnjali u to da je kiša božja, bilo je to smrtonosno upravo tako kao što je danas smrtonosno sumnjati da pojam kiše nije objašnjen time što smo je svrstali u red "prirodnih pojava", i tako dalje, otprilike - ni sam ne znam što sam zapravo htio da kažem? Nije ni ovo što ja sada mudrujem, zanesen ovim svojim solilokvijem, bogzna kako inteligentno, ali kada sam se već dao ponijeti ljudskom glupošću i kada sam bio i sam po svojoj prirodi tako glup te nijesam to umio da spriječim, sada mi je zaludu kukati nad glupošću svemira! Ljudske gluposti odgonetati nije tako jednostavan zadatak! Bila dakle ljudska glupost božje djelo ili ne, ona se ne gubi u svome djelovanju. Od jedne gluposti ljudske do druge put često traje stoljećima: kao svjetlost pogasle zvijezde, glupost još nikada nije propustila da ne doputuje na kraj svoga određenja. Poslanstvo je gluposti, po svoj prilici, svemirsko, u višem, kišovitom, nedeteologiziranom smislu te riječi: glupost je nebeska sila koja djeluje kao teža ili kao svjetlost, kao voda i, uopće, kao svemirski elemenat. Glupost je sama u sebe zaljubljena i njeno je samoljublje bezgranično.
Deutsche Ausgabe unter dem Titel “Ohne mich”
Odlomak iz romana “Na rubu pameti”
Auschnitt aus dem Roman “Ohne mich”
Pjesma “Kako je žalosna noć u malom gradu”
Pjesma Čežnja
Pjesma Nemir
Nemir Nemir je u čovjeku. Glasovi. Događaji. Boje. Dolaze pojave i prolaze kroz čovjeka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čovjek je uznemiren trajno. I postoji duboko negdje u nama slika, zakopana, potopljena, kao ikona srebrom okovana, u zdencu. Ta slika tiha je kao svitanje na moru kada je sve sivo i kada se ne čuje ništa nego gdje-gdje klokotanje vode. To je vrijeme šutnje, kada se čovjek pere od nemira i roni u tišini.
Čežnja Dogadja se to u jesenjoj noći, kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini, i kada se tako neopisivo javlja čeznja za nekim, tko bi bio dobar, naš, bliž, intima, drug, i kome bi mogli da pišemo pismo. Ispovjedili bismo mu sve što leži u nama. Pismo bi mu pisali a njega nema.
KAKO JE ŽALOSNA NOĆ U MALOM GRADU Prolaze žene i pronose svoje tajne i ponose, a ljudi kô svrake s grane grakću iz kavane. O kako je jadno i tužno u malome gradu živjeti, u sivome tiho sivjeti, u tužnome gnjiti ružno. Tu plaze tuste intrige i duše gutaju dugovi, života gasnu krugovi u sivoj močvari brige. Teške su masne glave, od vina i crne kave, ječi fijakersko kopito, svršeno sve je i propito.
Balade Petrice Kerempuha – Khevenhiller Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda nebu da nam nekak nebu. Kajti: kak bi bilo da nebi nekak bilo, nebi bilo nikak, ni tak kak je bilo. Ar je navek bilo da je nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak vre bude, kak biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišče bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega nebu. Kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i ne mre se zgoditi, da kmet nebi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kaj god kad god bilo, opet je tak bilo, kaj je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet ne zna zakaj tak baš mora biti, da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni nebu da kmet gladen nebu, kajti nigdar nebu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je sejeno jel krepa totu, tam tam ili v katedrale v Zagrebu, gda drugog spomenka na grobu mu nebu neg pesji brabonjak na bogečkom grebu.
Ein Gedicht ohne Name aus 1942
Sind wir jetzt gotisch oder charuchwatisch, arisch, ungarisch oder  sarmatisch? Kaisertreu, Grenzer, walachisch, chrabatisch, in jeder Hinsicht - un poco dramatisch! Wir waren pemisch, dann italienisch, a pisserl panslavisch, slawonisch, pannonisch, a Moment  rl tragisch, dann wieder komisch... Sind wir ilyrisch oder delyrisch? Oder Stato Indepedente - irisch? Am Habsburger Hof hoch aristokratisch... Provinzadel: ober- und vizegespanisch, japanisch, spanisch und musulmanisch. Banal - croatisch oder gar nirwanisch? Mit Trompetenklang - pro rege nostro Aimone, wieder ein Bobby am kroatieschen Throne... Kennst du das Land der sauren Zitrone? Mit Waffengeklierr, im silbernen Harnisch, kroatische Geigen die weinen iranisch: ein grosses Nichts, ein trauriges Garnisch.
Ein Gedicht ohne Name aus 1942